Ponekad pozelim da je sve kao nekad da se blago smesis i da ne znam da te volim...
Uzasno je to koliko sam slaba na njega, vise nemam ni snage da se oduprem tome kad ga vidim. Kako je usao u disko i kada sam isla prema njegovom stolu da mu se javim, razum je vristao " Nemoj da ides, jesi li ti normalna, glupaco?!" a srce mi je lupalo kao nenormalno. Nadala sam se da je pijan i da ce zaboraviti da sam to uradila, ali nije. Pricali smo kao opusteno, a ustvari ispod maske "povredicu te na 1001 nacin" oboje smo imali ljubav jedno prema drugome. To medjusobno peckanje otkrivalo je koliko smo povredjeni zbog svega, ali njegov dodir na mom struku ili pricanje direktno u uho (zbog bucnosti diskoteke) pritom dodirujuci se obrazima, prakticno mazeci se, sve je govorilo. Bockala me je njegova brada i to mi je neverovatno prijalo. Pokusala sam da glumim hladnokrvnu kucku, ali nije bilo sanse, zna me, zna moja razmisljanja, moje pokrete... Morala sam da odem, nisam mogla tu vecno da budem, a htela sam. Jedna od mojih vecnih zelja da zamrznem trenutak u kome sam sa njim. Pozdravila sam se, krenula, ali njegov drug mi je na kratko onemogucio prolaz pricavsi sa drugom, pa sam dobila makar delic te zelje. Imali smo jos par trenutaka za nas, gledali smo se i naterala sam ga, sale radi, da mi poljubi ukras u kosi, sto je on odusevljeno i uradio i tada sam stvarno morala da idem. Obecao mi je da ce me gledati dok budem na par metara od njega igrala i zabavljala se sa drugaricama. Htela sam to, da prati svaki moj pokret i osmeh i pogled. Promenili smo lokaciju i kako nije imao pogled na mene, poslao mi je poruku i u roku od 5 minuta opet smo bili zajedno, na terasi iznad mora sa pogledom koji ostavlja bez daha. Dok smo se priblizavali jedno drugom, meni su noge klecale, ali uspela sam da ne vidi. Stajali smo jedno naspram drugog i dalje igrajuci se emocijama i peckajuci se sa ironicinim osmesima. Vise od treme, nego od hladnoce, pocela sam da drhtim i on se priblizio da me zagrli. Da postoji merac emocija, u tom trenutku bi pukao. Nista mi vise nije bilo bitno, ni koliko je sati, ni koliko me je do tad puta povredio, ni gde sam, samo to da se mi grlimo, da on mirise bozanstveno, da je dodir njeghovog tela odmah tu do mog. Pricali smo, ali ubrzo prestali i sa tim, cutati je bilo mnogo lepse. Uzivala sam. Pitao je sebe, mene ili Boga, ne znam " Boze, da li cu se ja ikad odvojiti od tebe?". Nista nisam rekla, ne znam ni sta bih rekla... Samo zato sto se i ja isto pitam i da li je vredno gazitit svoj karakter i ponos zbog jednog zagrljaja?! Definitivno jeste... I te kako...
2 Komentari |
0 Trekbekovi
sta reci!
prelepo si opisala osecaj...
tacno kao da sam ja bila umesto tebe
eheheh
pozdrav
Autor mudrica — 07 Maj 2010, 15:50
o hvala,nisam mislila da ce neko da obrati paznju na moj blog,ima milion devojaka koje pisu o ljubavi,bas si me prijatno iznenadila :)
Autor crvenokosa — 18 Maj 2010, 00:58